ПОСЉЕДЊИ ПОЗДРАВ НАШЕМ ЂОЛЕТУ – ЂОРЂУ ЂУКАНОВИЋУ

Данас смо тужни. Данас су тужни Милићи. Данас ћемо се посљедњи пут опростити са нашим Ђолетом, нашим Ђорђем Ђукановићем. Памтићемо га као посебног дјечака, дјечака који је увијек имао своје мјесто, своју столицу, своја колица. Колица којима се тако вјешто и брзо кретао. Памтићемо га и по његовом осмијеху који је гријао и зрачио као читаво једно мало сунце. Вољели смо га, драг нам је био. И професорима, а о његовим другарима да не говоримо. Ширио је радост, неку необјашњиву топлину, благост. Усудићемо се рећи да је и Богу био толико драг да га је узео себи, да има своје лично сунце, своју личну благост. Јер и Богу понекада затреба један насмијани топли лик, осмијех. Да ли смијемо рећи да је драги бог можда могао сачекати, оставити нашег Ђолета да нама, овдје на земљи шири своју благост и радост? Не знамо, чудни су путеви Господњи. Знамо само да смо изгубили његов драги лик, његов осмијех и да боли, боли, боли.